Kalifornijske kuće moraju imati velike dvorišta. Po mogućstvu, i ispred i iza . Neko će reći da je to usud kulture predgrađa, neko da je prednost, neko da kuća bez dvorišta i nije prava kuća, nebitno. Zelena povrišina je ovde neizbežna. Srećom, pošto sam zamenio beton, grad sa zgradom na zgradi i gušenje radi smoga svaki put kada izađem iz kuće. I još imam svoje parče zemlje, svoj minijaturni parkić koji mogu da uredim kojim god biljnim usevom. Pod uslovom da uspeva u kalifornijskoj klimi. A teško da bilo šta ne može da uspe ovde. Kažu da je ova klima najbolja na svetu – preporučuje se dijabetičarima, leči sve moguće i nemoguće plućne bolesti i proširuje kapacitet disajnih puteva, produžava životni vek. Kao reklama za jedan od prevarantskih prirodnih proizvod u predvečerje filma na Pinku ’90-tih godina. Mada, i ovde je sve plastično i montažno. Sem dvorišta ispred kuće – tepih trava i borići, biljke i ono što najbolje uspeva na kalifornijskom suncu. 

Dopada mi se i mali palmin drvored. Dopada mi se i cvet anemona kao i cvet nečega što nisam ni mogao da zamislim da postoji – plavog patlidžana – ali mi nešto fali. Prvo sam mislio da je lavanda, pa sam je zasadio. Imala je miris, ali ne taj miris. Onaj koji brže pročisti nozdrve od kalifornijskog vazduha. Savršeni miris savršenog života koji vodim ovde. Kompletni ugođaj na dohvat nozdrve. Ili, možda, miris nečeg drugog? Nečeg što me podseća na bivši život? Starog? Zakopanog u,  sada, maglovitim sećanjima? Da se ne zamaram. Ioanako nemam vremena za to. Mislim da bi…. ne da mislim nego sam siguran . smilje! Daje to što tražim. Samo ne znam jednu stvar, tačnije, ne sećam se : kakvog li je, tačno, mirisa? 

Stajao je i dugo gledao u savršeni travnjak ispred svoje kalifornijske kuće. Sve je bilo savršeno : i dužina trave i izbor biljaka i prostor. Proganjala ga je samo opsesija smiljem. Kog je tačno mirisa? Kako je baš taj miris uticao na njega? Koliko ga je, uistinu, voleo? Neprekidno razmišljanje o jednostavnoj mediteranskoj biljci koja uspeva bezmalo svuda pretvorila se u opsesiju. Nije mogao da se smiri sve dok, jednog neprospavanog jutra, nije još jednom pogledao u svoje savršeno dvorišta i, kao da je u pitanju najprostija stvar na svetu, shvatio – smilje nije biljka. Smilje je sećanje. A sećanje ostaje dok si živ, nebitno kog mirisa. 

Nije mi nešto...Super je! (+2 rejting, 2ocena)
Loading...