Poslednji korak je najteži. Neizrecivo komplikovan. Izgleda jednostavno i prosto, ali nikako nije. Poslednji korak koji, simbolično, znači prelazak praga. Nikada nisam voleo ograničenja, ni prostorna ni mentalna. Pogotovo ne fizička. Mislio sam da me sputavaju u slobodi donošenja odluka, u slobodi izbora i slobodi odlučivanja oko tih izbora. To mislim i sada. Zato me ideja “poslednjeg koraka” koji će dovesti do nekog cilja, bio on fizički ili duhovni, frustrira. Možda i plaši, ali to ne smem da priznam javno. Tako me i taj prelazak praga, poslednji korak do ispunjenja sna, do ulaska u neku zajednicu ili veliki prazan prostor koji valja popuniti nečim mori. I nikako mi ne da ga prihvatim normalno, kao većina. Prirodnost tog poteza mi se, naprotiv, čini apsolutno neprirodnom. Jer koji duh ili fizički oblik želi biti sputan? Nijedan sem kada sputava samog sebe. 

Nije mi nešto...Super je! (+17 rejting, 17ocena)
Loading...