Teško ispadam glup kada je sve završeno. Tada sam, uvek i izuzetno, mudar da savršeno, bez greške, analiziram situaciju i dođem do rešenja. Još bolje, dođem do pravog puta kojim nalazim savršeno rešenje za svoj problem. Ili savršeni set rešenja za više problema, ali putanja nije ni bitna ako se stvari postave isključivo tehnički – način na koji ćete doći do rešenja jednačine nije srazmeran rešenju pošto je ono, isključivi cilj. Ostalo nije toliko bitno. 

Ali, opet, mogućnost da sve savršeno sagledam i procenim onda kada je prekasno me i dalje oduševljava. Gotovo svakodnevno. Analtičke sposobnosti moga uma se uvek pale u pogrešnim trenucima. Pardon, u pravim trenucima (ja, dakako, znam šta i kako moramo da analiziram i procenim) ali prekasno. Imam sva rešenja, sve prave procene, svaku spremnu reč na mestu, savršenu intonaciju, najviši nivo moći ubeđivanja, ali kasno. Tada je sve završeno, gotovo, prošlo. Bez povratka ili nove šanse. 

U situacijama poput ove (a njih ima stalno, maltene, opet, na svakodnevnom nivou) jedina uteha bi mogla biti empirija – “ako se desi dovoljno puta iskustvo će, idući put, reagovati. Nadražiće moždane vijuge i naterati ih da reaguju u pravom trenutku”. Ali iskustvo je kvarljiva susptanca – glava je upotrebi onda kada joj odgovara i veoma je alergična na strah. Kada on preuzme rukovođenje nikakvo iskustvo ne menja situaciju. A situacija nalaže da budeš smrznut i zaleđen. Bez mogućnosti da reaguješ ili uradiš pravu stvar u pravo vreme. 

Da li, sada kada je sve gotovo, opet dolazim do ključnog zaključka? Osnovnog problema? Naravno, kukavica sam, to je, bar, jasno. Ali to sam znao i ranije, bez preke potrebe za daljim, utvrđivanjem nepobitne činjenice. Ono što mi sada stoji kao najveće opterećenje, gotovo misterija, jeste ovo – da li moguća promena? Ili sam, kao i uvek, zakasnio? 

Razmišljao je gledajući brod kako se udaljava od doka. Oni koji su ispraćali svoje najdraže mahali su trudeći se da ih ovi na brodu vide i još jednom budu sigurni koliko će im putnici nedostajati. Putnici su, pak, bili tužni. A možda i nisu. Možda su bili spokojni jer se avantura završava bez posledica i mirno se vraćaju svojim životima, bez previše štete, ali sa slatkim iskustvom kome će se rado vraćati u poslednjim trenucima REM faze pre sna. On, s druge strane, niti je rekao bilo šta srećnom životu materijalizovanom u osobi koja otplovljava od njega niti je, uopšte, mislio da se izjasni o tome dok je sreća bila pored njega, maltene na dohvat ruke. Zadovoljavao se jalovom analizom onoga što je trebalo da kaže i još jalovijom nadom da će sledeći put sve uraditi kako treba. Ili bar kako želi. 

Nije mi nešto...Super je! (+2 rejting, 2ocena)
Loading...