POČETAK ROMANA

AUTOR: IVAN JOVANOVIĆ

Osam godina posle. Izgleda isto. Skoro isto. Ne, možda mi se čini. Potpuno je drugačije. Nekako me čudno žuljaju patike. I pivo je toplo. I ne vidim ništa pošto nisam poneo naočare. A nekada ih nisam nosio. Ljudi su drugačiji. Svi govore engleski. Onaj oštri, „koknijevski“, para bubne opne. Oduvek sam ga voleo i gledajući filmove tripovao se da ću, nekada, a taj dan je uvek bio iza ugla, govoriti baš tako i svi englezi će biti zadivljeni kako znam da pričam bolje od njih. Taj dan nikada nije stigao iako i sada često glumim da govorim ispred televizora. Ali sada, u ovom trenutku, „koknijevski“ engleski jezik i pogled na svet zasnovan na broju ispijenih plastičnih pivskih čaša me izuzetno nervira. Kao i njihovi „tokeni“. Imaju ih gomile i torijevski im ispadaju iz džepova i valjaju se po prašini zajedno sa nogama nas domorodaca. Pre osam godina nije bilo tako. I prašina je bila nekako čistija. Nekako prozračna. I nije bilo novca na njoj i u njoj. Sada je suprotno. Glupavi žetoni za pivo, po koknijevskom nazvani „tokeni“, su razbacani svuda okolo i žedni klinci pokušavaju da pomere blede anglosaksnonske noge da bi ih se dokopali. Mislim i da pre osam godina nisam bio ovoliki ksenofob. I ovoliko „nacionalno osvešten“. Šatro. Sve dok mi Englezi nisu stali na kurije oko bio sam modnijalista. I sve dok nisam odlučio da se vratim na festival sa koga sam, a u to sam se zakleo, zauvek otišao. Mislio sam da su me godine, ozbiljnost posla, manjak kose i višak kilograma zauvek odvojili od divljanja i nezaustavljivog tumaranja po različitim „stejdževima“ celu noć. I divno udisanje sitne prašine. Koja ima ukus morskog vazduha. Sada ima ukus pišaćke. I to anglosaksonske. Ipak sam što bi rekla najcitiranija replika u istoriji američke kinematografije : „Too old for this shit“. Mislim da je eksperiment propao i da je vreme da krenem. Ali tek pošto čujem njih. Zagrevaju se brzo. Doduše, nikada ih nisam nešto preterano voleo nego sam, eto, želeo da dođem. Samo ne više vozom nego novim kolima. Samo ne sa društvom već sam. Čisto da se opet osetim živim. I jedva sam uspeo da se iskombinujem da dođem. Jedva. Ali to mi sada nije bitno, ne želim da mislim o tome. Gledam ka bini, čvrsto držim jednu plastičnu čašu jer znam ako je izgubim neću moći da se doteturam do šanka i samo kupim drugu. Nego skretanje levo, pa skretanje još tri puta desno, pa u red sa evropejcima, pa kupovina žetona, pa opet na šank…i prođe ono zbog čega sam došao ovde. Posle osam godina.

Prvi taktovi, dobro voze. Izlazi mršavi. Upale oči, duga kosa, brada, sve spojeno u jednu spodobu kojoj je bliža smrt nego mikrofon na sceni. Englezi polako odlaze, ne razumeju jezik na kome spodoba mrmlja. Ni meni se ne sviđa. Ja sam više elektro tip. Suviše nežan i suviše određen stavom da je ispoljavanje emocija u bilo kojoj formi deplasirano. Passe. Prosto nisam takav čovek. Ne raspadam se. Nikada. Kod mene je sve in medias res. Nema istorije. Nema prošlosti. Samo sadašnjost i ja koji je hrabrim koracima gazim. Kao i večeras. Moja velika pobeda nad samim sobom. I svojim novim životom. Borba protiv dosade. A sada mi je već  dosadno. I hoću da idem negde gde je zabavnije. A ne da gledam ove raspadnute siluete kako se uvežbavaju. Mislim da ću pratiti otiske ostavljene od strane mrskih anglosaksonaca. Krećem, čuo sam još jednom njega kako mrmlja sebi u bradu. Okrenuo sam se i pratim pijane podanike ujedinjenog kraljevstva. Onda čujem. Težak bluz. Rokenrol. Pravo iz srca. On peva, ja stajem i okrećem se.  Gledam ka bini kako se krivi silueta i jedva drži u uspravnom položaju. I peva o nekoj koja još plače. Muzika je kao Black Crows. A on mi je prvo izgledao smešan, ali sada. Kao da ima istoriju. Stao sam i gledao. Više iz straha nego želje. Straha da ne postanem ovakav. Straha da se sećam. A ovaj vinkovački narkoman/bluz pevač me podsetio kako je kada se sećaš. To ne želim da radim. Uradio sam to jednom. Samo jednom…

 

I

Skinuo sam naočare za sunce i pogledao pravo. U ono od čega sam bežao od kada je svanulo. Autobus nakrcan pospanim putnicima je upravo pokušavao da savlada još jednu brdo. JA sam pogledao pravo u sunce i izdržao ravno 8 sekundi. Bilo mi je previše jako. Ko uopšte gleda u sunce. Znao sam samo jednog ludaka koji to radi. I izgledao je kao ludak, ili barem kao bivši narkoman. Montažer. Svaki dan bi ustao od stola u vreme kada sunce zalazi, a samo on je imao prirodan sat koji mu je tačno govorio kada je to, izlazio napolje, sedao na ivičnjak i gledao u sunce. I mogao je da radi to prilično dugo. Izgledao mi je kao budala koja mora svemu dati neki smisao. Čak i potpuno besmislenim stvarima i glupavom poslu montiranja televizijskih emisija. Govorio mi je da sunce leči. Izgledao je kao narkoman. I imao je četrdeset godina, a lice i stas kao da ima dvadeset i dve. Zato sam ga se setio u ovom autobusu ispunjenom miomirisima višesatnog putovanja i određenog broja pripadnika nacionalne manjine. Hteo sam da pogledam u sunce kako bi zadržao svoju mladost. Čudno za nekoga ko ima stav i imidž kao da je pedesetogodišnji intelektualac zarobljen u ljušturi pop kulture. Ipak je moj montažer bio u pravu : sunce leči. Samo što sam ja hronični bolesnik, pa mi i ne ide nešto. Autobus je nekako uspeo da savlada brdo i sa moje desne strane je sevnulo nešto jače i lepše od bilo kog sunca : more. Osmehnuo sam se.  Okrenuo sam glavu i buljakanje u sunce zamenio novom partijom dremkanja. Ionako sam morao da se spremim. Sahrane i sprovodi nisu deo turističke ponude. Ali jesu deo krvnih veze. Baš kao i daće. Ove daće na koju bezbrižno putujem autobusom kojim ću se vratiti sledećeg jutra. Jer me svašta čeka kod kuće. Jedan pogled na mobilni telefon koji je isključen i sjajnu laž da ne želim trošak „rominga“ mobilnog telefona u inostranstvu. Izgovor da se izmaknem iz svog sveta. Bar dok bije, pravo u moje lice, i dok pokušavam da gledam u njega. Sunce, ne mobilni telefon. Mene sunce neće izlečiiti kao kolegu. Samo će mi stvoriti pritisak u očnom dnu i momentalno me razbuditi. Možda mi je to i trebalo sada. Pre nego što stignem i suočim se sa dosadnim, glupim i tužnim običajima porodične tradicije ovog prostora. U jednom momentu sam pomislio, krišom hipotalamusa, da bi ovo moglo da bude ključno, da će ovog puta da se desi nešto bitno što će promeniti ostatak mog života, ali ne. Bolje da ne mislim ni o čemu. Pošto imam savršen instinkt da namirišem govno na kilometar i svrab podno leđa koji mi govori kada ću da najebem. Ovako je bolje, da se podsvesno ne mirim sa sudbinom i puštam da me nosi svojim nepredvidivim talasom do tamnih dubina septičke jame sudbine. Ovako sumornu, ali pamtljivu poetsku sliku ne bi smislio ni Branko Miljković cereći se svojim simbolizmom duhovima iz Ksaverske šume. Ali sada sam i ja otišao predaleko. Ipak je samo sunčano jutro u pitanju. I idem na more. „Jeeeeeej“, uzviknuh tada u sebi kao napaljeni srednjoškolac. Pobegao sam od kuće na jedan dan. Kakva ironija.

 

Moj deda, odnosno brat mog dede je jednostavan čovek. U željama. Prohtevima. Životnim ciljevima. I onome što želi. Pri tome je vrlo ćutljiv, ali još izraženije blagoglagoljiv kada neko proba da mu oprstruiše te „male životne ciljeve“. Valjda je zato, iako je invalid od šesnaeste godine i najveći deo života je poklonio udobnom sedištu ruskih invalidskih kolica, uspeo da preživi i postigne sve. Da dobije dvoje dece, da izgradi poljoprivredno dobro, da mu oslobodioci iz Knina to isto dobro zauzmu, izmuzu i spale kada je krenuo nadasvečuveni egzodus 1995. I da ga on opet povrati i, sve o istom trošku, i on nešto popali čisto da ne bi ostao Svevišnjem dužan po koju „Ave mario“ na prepunoj nedeljnoj misi. Divan jedan jednostavan čovek. Njegov sin je još jednostavniji i dosta liči na mene samo bez ironije i pokušaja da se sopstveni mikrosvet sagleda sa cinične distance. On ima muda da pogleda svemu u oči i reaguje, što instinktivno što inteligentno, u trenutku i reši problem. Ja prvo napravim vic, pa još jedan vic, pa još nekoliko viceva i onda reagujem. Moj brat, tj. Rođak pošto nismo preterano bliski radi sve stvari kao i ja, samo na vreme, požrtvovano i isplanirano. Ja se samo prilagođavam. Voleo bih da sam on. A on je isti otac. Kockasta lista, jedno izborano do neprepoznatljivosti, drugo na putu da mu se „to“ desi tamo negde u vreme kada nam je Kianu Rivs u „Matriksu“ predvideo apokalipsu. Jake, krupne, izbrazdane šake. Kao da su se igrali petardama, a petarde im nisu mogle ništa. To je od biblijske, skoro metafizičke muke rađanja života u kamenu. Krupne, plave oči koje se nikada ne gase i skoro nikakva emotivna reakcija. To su moji najbliži rođaci. I moja majka pored njih. Ista. Gledao sam ih tada, na tom izricanju presude koja se nikoga ne tiče, a tiče se svih, i koja je bez sadržaja, a sve zanima i nije bilo razlike. Kao na istoj su strani, ali su ljuti protivnici. Neko nekoga želi da prevari, a ni jedni ni drugi ne mogu da shvate kako. Sve je čisto i nema problema. Ali..čuveno dalmatinsko „ali“ koje stoji iza. Doduše, nisam imao pojma šta ja ovde radim. Ja sam samo turista koji koristi svoje poreklo, i to više na virtuelan nego na bilo koji drugi način, da bi zadivio gradske glupače svojim posedom i činjenicom da neko ko se tripuje na more slušajući jadne hrvatske šansonjere može sa nepatvorenom mržnjom i ljubomorom, o neverici da i ne mislim, da sluša i misli o meni. A onda da mu pripadne na pamet kako nekom vrstom vaginalnog napora može da oživi „pismu“ sa prašnjave police. Ali nije sve to tako. Kao što ni ja nisam pripadao tamo, u tom trenutku, ali sam se sjajno pravio. I prilagođavao. Bez nekog velikog napora. Valjda sam i sam bio svestan vrednosti određenih vaginalnih napora.

Posle sudijske odluke, otišli smo do stana. Sunce prži jako u ovo doba godine…ali, možda, ne dovoljno da spali sva loša sećanja.

Nije mi nešto...Super je! (+26 rejting, 26ocena)
Loading...