SCENARIO ZA KRATKOMETRAŽNI IGRANI FILM

„OPROŠTAJ“

Ent.zatvorska Ćelija/hodnik Ćelije – dan

Poslužavnik sa hranom na kolenima ZATVORENIKA (53). Kašikom uzima pasulj. Stavlja ga u usta. Prvo sumnjičavo i nesigurno proba, a onda uzima brzo još jedan zalogaj. Zadovoljno se osmehne

Sveštenik

Onako kako voliš?

Zatvorenik podigne pogled. SVEŠTENIK (24) gleda zatvorenika. Iza njega POLICAJAC 1 stoji i gleda prekorno.

Zatvorenik klimne glavom, ali brzo vrati hladan i bezizražajan izraz lica. Stavlja kupus salatu na viljušku i brzo je pojede, bez provere kao kada je pasulj bio u pitanju.

Sveštenik ga i dalje gleda prekorno.

SVEšTENIK

Baš kako voliš?

Zatvorenik nemo jede. Kombinuje pasulj i kupus. Ne oglašava se na sveštenikovo pitanje i pokušava da zadrži fokus na jelu koje mu očigledno prija.

SvešTENIK

Jasno mi je da ti se ne priča…uživaj u poslednjem ručku.

Sveštenik kreĆe da izlazi. Zatvorenik  prelazi na specijalitet obroka – kandiranu jabuku. Sveštenik pokazuje rukom STRAŽARU 2 da mu otvori vrata Ćelije. Stražar 2 otvara. Reza i zvuk otvaranja razbiju muklu tišinu.

Na zvuk otvaranje Zatvorenik se trgne. Baca poslužavnik na zemlju. Policajac 1 ga grubo gurne ka zatvorskom krevetu. Uzima poslužavnik u ruke.

Stražar 1

Kada si takva stoka, nema obroka za tebe!

Stražar 2 izlazi iz Ćelije. Vrata se zatvaraju. Reza se opet čuje. Sveštenik odlazi sa stražarima. Zatvorenik skače iz kreveta. Uhvati se grčevito za rešetke.

Zatvorenik

Nisam kriv!

Sveštenik zastane na momenat. Priðe vratima. Uhvati Zatvorenika za glavu i pomiluje ga po kosi. Blagorodno se nasmeši kao da mu je zatvorenik neko najroðeniji.

SvEšTENIK

Nek’ te Bog čuva.

Sveštenik odlazi. Zatvorenik trese vrata od Ćelije.

Zatvorenik

(dere se)

Nisam kriv, nisam kriv!!!!

Pada u zatvorenički krevet.

Reza vrata se opet jako čuje. Stažar 1 i Stražar 2 ga uzimaju za ruke, stavljaju mu lisice i odvode iz Ćelije. U daljini hodnika se promalja silueta sveštenika koji izlazi. Zatvorenik se batrga iz ruku stražara.

ZatvoRENIK

Nisam kriv! Čuješ li me: nisam kriv! Nisam…

Bacaju ga na krevet. Zvuk zaključavanja reze na rešetkama se prolomi hodnikom.

Ent. Zatvorska Ćelija – dan

Poslepodne. Stražar 1 donosi telefon i predaje mu slušalicu kroz prorez.

Zatvorenik okreĆe broj. Napeto iščekuje. Telefon zvoni, ali niko se ne javlja. Zatvorenik se rezignirano osmehne i  prekine vezu. VraĆa telefon kroz prorez.

Lice Zatvorenika postaje prkosno i odlučno, kao da ne želi da ima veze sa bilo kim niti da bilo koga ubeðuje.

ZaTVORENIK

(samouvereno)

Znam da nisam kriv.

STRAžAR 1

Zabole me. Ponuðen k’o počašćen.

Ostavljaju slušalicu i vode ga niz hodnik.

Ent.soba za egzakuciju – dan

SVEDOK 1, SVEDOK 2 i SVEDOKINJA 3 sede na stolicama i gledaju kroz izlog čekajuĆi da doðe zatvorenik. Svedok 1 je nervozan, gleda na sat.

Svedok 1

Jeb’o ga poslednji obrok. Meni Će da bude poslednji dan na poslu ako ga ne požure malo…

Svedokinja 3

Sada i zveri imaju sva tobož  “ljudska prava”. To treba…

(pokaže ispod vrata rukom)

…i gotovo.

SVEDOK 2

Još samo pederima da daju da usvajaju decu i ode ovaj svet…

SVEDOKINJA 3

(utišava ga)

Ćuti, vidiš da sve ovde snimaju! Posle mi svi budemo…

Uvode zatvorenika. Svedok 1 se nasmeje.

SVEDOK 1

Ajde, matori, fala Bogu…

SVEDOK 2

Ma Ćuti..sada ako bude umirao 15 minuta…

SVEDOK 1

Brate, ja ustajem i idem za 5 a on kako hoĆe…

Svedokinja 3 ih utišava.

Zatvorenika dovode ispred stola za egzekuciju. Pogleda kroz otvor. Vidi svedoke. Osmehne im se ironično i sa prekorom.

Oni ga pogledaju prezirno.

Zatvorenik pogledom traži još nekoga iza otvora. Nema nikoga sem svedoka. Zatovrenik gleda dalje iza njih. Stražari ga grubo spuštaju na sto za egzekuciju.

INSERT – SUBJEKTIVAC ZATVORENIKA

Stražari mu vezuju ruke kaiševima. Zatvorenik se opire. Njegov pogled pun prkosa i ironije postaje pogled strave i nemoĆi.

ZatvoRENIK

(Stražaru 1)

Gde je otišao?

Stražar mu namešta kaiševe i odlazi bez odgovora.

Dolazi MEDICINSKI TEHNIČAR (24). Kače mu elektrode monitora za praĆenje rada srca.

ZaTVORENIK

Nisam kriv! Nisam kriv!

Tehničar namešta elektrode. Prostoriju ispuni zvuk ubraznog rada srca.

Medicinski tehničar uzima špriceve i puni ih zelenkastom tečnošĆu. Zvuk rada srca postaje sve jači i brži.

ZatvoRENIK

Čuje li me neko? Nisam kriv. Kažem da nisam kriv!!!

Medicinski radnik prilazi stolu sa dva puna šprica. Otkucaji srca postaju sve brži i brži.

Svedok 2 pokriva oči.

SVEDOK 2

Ja ne mogu ovo da gledam!

Svedokinja 3 se nagne. Unese se u staklo otvora i radoznalo posmatra.

Proces ubrizgavanja. Zelenkasta tečnost ubrazo izlazi iz špriceva. Srce kuca nenormalno brzo.

Zatvorenik počinje da se trese. Tečnost iz drugog šprica se ubrzo izlazi. Oba šprica su prazna.

Zatvorenikove oči se pune suzama. Telo mu se grči.

ZatVORENIK

(mumla)

Nisam…

Otkucaji srca se usporavaju rapidno. Zvuk postaje montonije. Ravna linija smrti je blizu.

Zatvorenik zabaci glavu i zatvara oči. Sve mu se muti.

Zvuk otkucaja srca se pretvara u pravu, zlokobnu liniju smrti.

Zatvorenik sklapa oči. Svi zvukovi postaju kakofonija.

Svedok 1 ustaje.

SVEDOK 1

Ekstra! Valjda mi nije pisao parking, mamu mu…

Zvuk linije smrti ispunjava prostoriju i zaglušuje sve drugo. Čaršaf pada preko lica zatvorenika. Zvuk linije smrti postaje sve jači i jači.

Ent. Hodnik bolnice – dan

Zlokoban zvuk aparata za rad srca prekida zvuk zatvaranja vrata. Iz druge bolničke sobe TETKICA gleda dok čisti pod.

 

Ent. Bolnička soba – dan

SLUŽAVKA se okreće ka CIMERU 1 i CIMERU 2.

SLUŽAVKA

Eto vidiš. Čovek 45 godina i ode..k’o da ga nikad i nije bilo.

Daje Cimeru 1 poslužavnik sa bolničkim ručkom. Kuvano meso, beli hleb i tanka čorba izgledaju kao da su posluženi pre tri dana.

Zvuk stavljanja kašike u pasulj. OTAC (53) u bolničkoj pidžami proba pasulj prvo nepoverljivo, a onda zadovoljno. SIN (24) stoji naslonjen na zid. Služavka mahinalno krene da usluži i Oca. Shvata da on već ima ručak.

Sin

Baš kako treba?

Otac ne reaguje, uzima kupus i halapljivo ga stavlja u usta. Sada veĆ ima poverenja u hranu što se vidi po spokojnom izrazu lica. Služavka spušta poslužavnik na kolica.

 

Sin

Potrudio sam se da bude tvoje omiljeno.

Otac kombinuje pasulj i kupus sa uživanjem. Sin ga gleda sa prezirom.

Sin

K’o da je keva kuvala, a?

Otac na ovo promeni izraz lica i opet postaje nepoverljiv. Gleda u kandiranu jabuku, razmišlja da li da je uzme, ali ipak ostavlja poslasticu za kraj.

Sin

Lekovi ti pojeli mozak ili si nešto nerospoložen danas za priču?

Otac besno baca poslužavnik na pod.

Otac

Kako te nije sramota? Je l vidiš da jedem?

Služavka užurbano pomeri kolica od njih dvojice. Okrene se ka Cimeru 1 i nagne se.

SLUŽAVKA

(šapuće Cimeru 1)

Ko mu je ovaj?

(radoznalo)

Je l to taj sin?

Sin ih pogleda i osmehne im se.

Sin

(služavki)

A zar ne gladuje celo odeljenje?

Služavka se besno uspravi i odlazi. Otac uzima poslužavnik i nastavlja da uživa u obroku ne obaziruči se na sina. I dalje mu je lice prkosno.

SIN

Ništa, matori. Pošto ovo očigledno ne ide, ja odoh.

Otac

Gde češ?

Sin

Idem. Imam bus za dva sata.

Otac

Kakav bus? Gde putuješ?

Sin

Nećemo se više videti.

Otac

Kako?

Sin ga pogleda prkosno.

SIN

Isto kao što bi ti otišao posle dobrog pasulja, napušavanja žene kuvarice i šamaranje sina, tj. mene. S jednom malom razlikom – ti si se uvek vraćao po još, a ja odo’ zauvek.

Otac baca poslužavnik na pod i skače sa kreveta.

KreĆe ka sinu. Cimer 2 ustaje i pokušava da ga zadrži.

Cimer 2

Čekaj, stani! Smiri se!

Otac zamahne da udari sina, sin mu uhvati ruku i nabije ga uza zid. Otac izdahne

SIN

Ovo je poslednji put da si digao ruku na mene, je l si me čuo?

Otac pokušava da se ortgne. Sin ga čvrsto drži.

Otac

(krkljajuĆi)

Mene si bolesnog našao da optužuješ..nisam kriv…

Sin se nasmeje ocu u lice. Pomazi ga po kosi

Sin

Neka ti Bog čuva!

Baci ga opet na krevet.

Sin

A za krivicu.. ubedi kevu kada se sretnete tamo

(pokaže prstom prema gore)

..da nisi kriv…ja ti opraštam.

U sobu uleĆe BOLNIČAR. OkreĆe se ka sinu.

Bolničar

Šta se ovde dešava?

Sin dohvati poslužavnik sa poda i daje ga u ruke bolničaru.

Sin

Moj tata je ljubitelj bolničke hrane. Nije me učio za kuvara kako treba. Jebi ga.

Sin se osmehne i izaðe napolje.

Otac ustaje brzo sa kreveta i kreĆe ka sinu. Bolničar ga hvata za ruku i spušta na krevet.

BOLNIČAR

Alo, pukovniče, lakše malo!

Otac sedi na krevetu. Cimer 1 mu prilazi i zagrli ga.

Cimer 1

Vidiš, to ti je ona narodna: “Hrani džukelu da te ujede”.

Cimer 2 gleda sa prezirom šta se dešava.

Legne na svoj krevet.

Cimer 2

Ja ne mogu ovo više da gledam!

Okrene se i pokrije.

Otac

Ali..ja nisam kriv…nisam kriv…

Lice mu je tužno i bezizlazno. Uzima mobilni telefon sa stalaže. HoĆe da okrene broj. Bira nulu. Lice mu opet postaje prkosno. Ostavlja telefon.

Bolničar opet ulazi u sobu.

BOLNIČAR

Ajmo, pukovniče..popodnevna boca!

Uhvati ga pod mišku i izvlači iz sobe. Otac se otrgne.

Ent.hodnik Bolnice – dan

Otac gleda ka hodniku. Na kraju hodnika mu se učini da vidi sina koji izlazi. KreĆe ka njemu. Sin odlazi. Otac požuri. Ustukne i zatetura se.

Bolničar ga diže. On se nekako pridigne. Odgurne se od bolničara i sedne na stolicu u hodniku. Pogleda bolničara očajno.

OTAC

(bolničaru)

Nisam kriv. Ja…ja…radio sam kako sam umeo…

Okrene se ka hodniku. Pogleda setno u njega…

OTAC

Gde je? Gde mi je sin sada? Gde ide?

Okrene se opet ka bolničaru. Oči mu se pune suzama. Lice mu nema ni trunke prkosa i ponosa koje je pokazivao u sobi

 

INSERT – SUBJEKTIVAC OCA

Otac gleda u bolničara koji ga posmatra bez ikakve emocije.

OTAC

(bolničaru)

Nisam kriv…stvarno…hoću..hoću da mu kažem…

Otac jeca. Jecanji zlokobno odzvanjaju praznim hodnikom.

Bolničar ne gleda Oca veĆ pogleda u sat pa u u plafon.

BOLNIČAR

E mamu im, kako su isfušerisali ovaj plafon!

(Ocu)

Pukovniče…ja od’o u trojku, pa vi…

 

Bolničar užurbano odlazi . Slika oronulog i oljuštenog bolničkog plafona postaje sve mutnija.

 

K R A J

Nije mi nešto...Super je! (+15 rejting, 15ocena)
Loading...