JEDAN RATNA SVINJARIJA, OVOG PUTA U DRAMSKOJ FORMI

AUTOR: IVAN JOVANOVIĆ

 

L I C A

 

 

Ratomir Jež (35), magistar pravnih nauka, privremeno u službi srpskog nacionalnog interesa, tragički junak od glave do pete.

 

Oto Hichaler (35), slikar , aktivno – pasivni “dadaista”, umetnik od glave do pete

 

Irina Oblomovna (37), žena Ota Hichalera, aristokratsko dete boljševičkih manira, žensko od glave do pete

 

Pesma “Jedan čovek”  je autorsko delo Borisa Velkova, pisana za dramu.

 

 

 

 

Dešava se na turističkom ( čitaj : izbegličkom) brodu koji plovi na liniji Solun –Aleksandrija, dva dana pred katolički Božić 1918.

 

 

 

 

 

 

 

 

(Skromno uređena brodska kabina. Sto, stolica, oronuli bračni krevet, orman. Na sredini, veliki okrugli brodski prozor sa pogledom na luku. U kabini je polumrak. Iz offa, izvan kabine, se čuje žamor svetine na različitim evropskim jezicima, glasna upozorenja službenika i gužva koja se sve više približava. Odjednom, jak udarac o ulazna vrata. Nakon udarca, prolomi se glasan ženski smeh. Prati ga zvuk stavljanja ključa u bravu i otključavanja. Zvuku ženskog smeha se priključuju smeh dva muška glasa : jednog dubljeg i jednog piskavog. Smeh je glasan, meša se sa žamorom svetine napolju. Vrata se drmaju. Odjednom, vrata se otvore. U sobu uleću Oto, Irina Oblomovna i Ratomir. Svo troje su obučeni u “trendi” odeću toga vremena, s tim da Oto nosi zagasito žuti, a Ratomir crni kaput. Irina je u haljini išaranoj cvećem. Oto padne na krevet, Irina padne preko njega, dok se Ratomir baci na svo troje. Svi se glasno smeju.)

      OTO(šeretski.)  : Jel’ se sećaš, Rato, kad smo ovako uživali u Beču?

RATOMIR : “Leteći provincijalci Bečkog univerziteta”?. Kao da smo i sada u Rektoratu, baza nam je stacionirana na klupi ispred Velike predavačke sale  i igramo valcer. Gospoda i Gospođica Provincijalci : Ruskinja, Švajcarko-Austrijanko  i Srbin.

(Ratomir uhvati Irinu za ruku i krene da igra sa njom.)

OTO : Reci ti meni, jel’ se sećaš…

IRINA(prekida ga.) : Dragi, gde je taj konjak koji si obećao?

(Oto se izvuče sa kreveta, odlazi do kofera i vadi flašu konjaka i čaše. Irina zagrli Ratomira.)

     IRINA : Dobro je što smo se, uopšte, prepoznali na palubi posle četiri godine. Da nije bilo tog crnog kaputa, nikad te ne bi primetili…(pogleda u brodski prozor) od te silne gužve.(pomazi ga po kosi.) Izgledaš dobro.

(Oto potura čaše pune konjaka Irini i Otu. Prihvataju sa zadovoljstvom.)

 OTO(glasno) : Kako da ne izgleda dobro kada se sreo sa najboljim prijateljima posle četiri godine izbijanja iz njihovih života! I to još, ni manje ni više, na brodu koji ih sve vodi u magičnu Aleksandriju gde će, zajedno, provesti najlepši Božić ikada, daleko od rata i ruševine ove kurve Evrope.

(Ratomir se odmah digne iz kreveta i podigne čašu u vis. Oto digne svoju čašu. Irina se polako pridigne i stane uz Ratomira.)

OTO(vrlo glasno) : Za drugarstvo! Da se više nikad ne prekine

SVO TROJE GROMOGLASNO : Za drugarstvo!

(Ispijaju na iskap. Čuje se brodska sirena. Svo troje urliknu od sreće i zagrle se. Oto uzme flašu i natoči svima.)

RATOMIR : Za Aleksandriju!

SVO TROJE : Za Aleksandriju!

(Oto opet natoči.)

IRINA(ljutito.) : Jebeš rat!

RATOMIR(sa smeškom.)  :  Za opasnu Irinu Oblomovnu! I, naravno, za prijateljstvo!

OTO(ispravi se u vojnički stav) : Živelo prijateljstvo! I  Jebeš rat!

SVO TROJE : Jebeš rat!!!

(Svo troje bace čaše u ugao sobe. Irina Oblomovna iz kofera vadi neke stvari. Oto i Ratomir uzmu flašu, potegnu iz nje i krenu da se smeju.)

OTO : A otkud vi na brodu, skoro, pa mladi gospodine? Nije valjda da su Vam progledali kroz prste i pustili Vas na dopust u neutralne zemlje? Mislio sam da su Srbi neumoljivi. Pogotovo ako je dopust na neodređeno vreme.(nasmeje se.)

RATOMIR(uzima još jedan gutljaj; nelagodno)  : Ne, nisu, nisu…(Oto razrogači oči želeći da čuje u čemu je stvar.)  Znaš kako to ide u ratu : ti meni, ja tebi!

OTO : Onda, prijatelju, nećete moći mirno da uživate sa nama u blagodetima egipatskih plaža i toka Nila. Šteta, šteta, ozbiljno sam računao na Vas kao čoveka hedonističkog nazora koji će služenje domovini špijunažom zameniti služenjem svojoj zadnjici, i to potpuno javno na plaži

RATOMIR(nevoljno.) : Rat je. Služenje jednom ili drugom, svodi se na isto.

OTO(ironično.) : “Rat je”, dakako najbolje opravdanje za svaku svinjarinju! Ubiješ nekoga, nema posledica : rat je; ubiješ stotinu, dobiješ orden, jer, pobogu, rat je, ko je još video rat bez mrtvih; budeš nepošten, u redu je : služiš domovini.

RATOMIR : Služiti domovini nije nepošteno!

OTO : “Služiti” bilo kojoj domovini je nepošteno, veruj mi! Uostalom, šta je domovina? Parče zemlje koje te vezuje za sebe nekom izmišljotinom koja se zove “patriotizam”, koja bi, po njima, trebalo da bude vrhunac duhovnog ostvarenja, jer je to ljubav prema zemlji, svi dišu kao jedan, brojna sabraća i ostali kretenizmi. (uzme dah.)  I sve to da bi, na kraju, iz tebe izvukli sve što je potrebno jednoj zdravoj otadžbini da egzistira : novac, znoj, razum, i na kraju, krv i meso, jer časno je crći za otadžbinu, ma iz kog razloga.

RATOMIR : Bolje da se vratimo na ono sunčanje. Plaža mi mnogo više liči na domovinu.

(Oto se nasmeje, uzima flašu) ‘Aj, živeli!(nategne iz boce. Ratomir takođe uzme malo. Oto pogleda Ratomira. Irina ih gleda obojicu.)

OTO(štipa Ratomira za obraze.)  : Nešto si se utanjio na tom frontu, a, stari moj?

RATOMIR : Da, od francuskog pasulja i austrijskih bajoneta, stari moj. Vidim, tebe još uvek dobro hrani evrocentrična avangardna misao?

OTO : Znaš kako je!(izvadi blok i olovku iz unutrašnjeg džepa; počne da skicira Ratomira.) Mi slikari smo vizuelni tipovi. Uvek ima nešto da se vidi, obično skriveno iza nečeg običnog. Evo, na primer, ti : izgledaš sasvim normalno, a, ustvari, imaš glavu u obliku zrna pasulja nabijenog na bajonet(pokaže mu crtež i isplazi se. Ratomir krene da imitira udarac, Oto imitira izmicinja.)

OTO : Očekivao sam da si izašao muževniji iz tih ofanziva!

RATOMIR : U njima su najmuževniji ginuli, stari moj.

OTO : A ti si se, kao stara, dobra kukavica, lagano izvukao.

RATOMIR (zbunjeno)  : Pa…ne znam…

IRINA(vadi iz kofera negliže.) : Prestani da gnjaviš Ratomira svojim “ofanzivama”. Dosta mu je rata i ovako, još ti moraš da mu osvežavaš misli. Pogledajte, juhhuu!(Ratomir i Oto se okrenu. Irina pokazuje prilično otvoren negliže. Počnu da se smeju i zvižde.)

OTO : Juu!!! Dušo, ne zaboravi, u Egiptu je šerijatski zakon, oni se uzdržavaju godinama, a ja ne bi da otvaram Galipolje… na Nilu. Ipak, i u jednom i u drugom slučaju u pitanju je plaža.

RATOMIR : Ni mi ne bismo voleli da dovedemo u iskušenje naše dugogodišnje prijateljstvo, je l’ tako?(okrene se ka Otu. Oto ga gleda nemo, na trenutak ne zna šta da kaže, pa uzima još jedan gutljaj.)

(Irina im se isplazi.)

IRINA : Pa, kako ste nesposobni, ali zato lajavi, možda potražim nekog Egipćanina! Uostalom, tek tada ćete se stvarno pobiti.

(Irina odlazi do ormana, otvara oba krila i sakriva se da bi se presvukla. Oto i Ratomir se pogledaju. Oto krene da uzme još jedan gutljaj iz flaše. Povuče, ali iz flaše ne izađe ništa. Oto gleda kroz grlić.)

OTO(razočarano) : Prazna je! Kad pre.(obraća se Ratomiru)  Je l’ ti imaš neko piće? (Ratomir krene, ali ga zaustavi)  Znam, znam, vi koji služite domovini ste uvek trezni, da joj se nešto slučajno ne desi dok ste opuštate.

(Oto ustane i krene napolje.)

RATOMIR : Gde si pošao?

OTO : Idem da nađem neko piće kod onog rasčupanog grčkog stjuarta. Taj mora da ima i kupleraj skriven na brodu, samo treba da mu tražiš.

IRINA(off)  : Samo mu ti traži.

OTO(okrene se ka Irini.)  : Možda i hoću, draga!

(Irina ga gađa brushalterom. Oto ga hvata i baca ga nazad Irini. Ratomir se nasmeje. Oto otvori vrata i okrene se ka Ratomiru.)

OTO : Žene, prijatelju, žene!

(Ratomir mu dobacuje pljosku. Oto je frenetično hvata.)

RATOMIR : Kada si već kod ”kupleraja”…

OTO : Ohho, izgleda da je seljak konačno postao gospodin.

(Irina se izvuče ispred paravana. Obučena je u vrlo slobodan negliže)

(Irina se brzo obuče. Oto krene da izađe, ali ga Irina stiže i vraća ga unutra.)

IRINA : Dragi, ako je grčki stjuart u pitanju, nećeš od njega izvući ama baš ništa. Bolje pusti mene.

(Irina izađe. Zalupi vrata. Oto i  Ratomir se gledaju.)

OTO(sa velikim osmehom.) : Sad možeš slobodno…

RATOMIR : Šta slobodno?

OTO : Da mi kažeš šta radiš na ovom brodiću za koga je Nojeva barka brod-restoran?

(Ratomir se nasmeje. Oto seda za sto i prodorno ga gleda. Ratomir mu prilazi i zagrli ga preko ramena. Oto ga gleda očekujući odgovor.)

RATOMIR : Kao i ti, stari moj. Tražim svoj mir.

(Oto se široko nasmeje. Zagrli Ratomira. Ratomir zagrli njega.)

OTO : Oprosti mi. Pomislio sam da si u nekoj “misiji” i da samo čekaš kada ćeš da mi saopštiš da me nišani jebeno torpedo.

(Ratomir seda pored Ota. Oto ga gleda. Ratomir stavlja noge pored Otovih i gleda ih.)

RATOMIR : Sećaš li se, moj prijatelju, ko može brže? A?

(Ustaju i kreću da se jure oko stola. Oto beži dok ga Ratomir juri. U jednom trenutku, Ratomir stigne Ota i uhvati ga. Oto pokušava da se izmigolji, ali mu ne uspeva. Ratomir ga pušta. Oto ga gleda.)

OTO : Hoćeš li mi konačno reći?

RATOMIR : Šta, moj zbunjeni dadaisto dečijeg pogleda?

OTO : Šta radiš na ovom brodu?

RATOMIR : I  kako si? Kako je društvo? Je li Beč još uvek onako svetao? Burgteatar, da li je pod još uvek go ili su stavili zeleni tepih? Kako se ponašaju Vinervaldska gospoda? Sablazne li se na mlada gola tela ili im je konačno svejedno?

OTO : U Burgu nema više tepiha. I postavljaju samo inscenacije germanskih ratničkih legendi. Nema više Marloa i Šekspira. A ni Molijera, “Smešne pricioze” ili “Tvrdicu”.  Nikome se ne smeje.

RATOMIR : Pitam se zašto?

OTO : Kao što se ja pitam, zašto ovde nema pića?

(Oto se smeje, počinje da raspakuje sve kofere i da traži neku flašu koju bi mogao da iskoristi. Ratomir ga gleda zamišljeno. Stavlja ruku ispod kaputa. Spusti pogled.)

OTO : Žena nikada nema kada su ti potrebne. Nego, reci mi kako li je u onom tvom…Beogradu?

RATOMIR : Ja sam iz Niša, hvala na pitanju!

OTO : Oprosti, molim te, mojoj zaboravnosti. Kako li je onda tamo?

RATOMIR : Kada sam odlazio iz Beča, ima tome već četiri godine, sreo sam, u vagonu trećeg razreda, putničkog voza za Budimpeštu, Boruta Velkofa. Sećaš se Boruta? To je onaj slovenski pisac koji je bio beznadežno zaljubljen u tebe. Sjajan tip, mnogo sam ga voleo.(slegne ramenima.) I dalje ga volim, naravno

OTO : Kako se ne bih setio Boruta? Tobož grof, sjajan momak!

(Oto ustaje i otvara vrata od kabine. Gleda gde je Irina sa pićem) 

RATOMIR :  E pa, sednem ja u kupe i vidim Boruta kako sedi do prozora i čita novine. Iznenadim se ja, iznenadi se on, izljubimo se samo kako slovenska braća mogu, sednem do njega i počnemo da razgovaramo.

(Oto se nasmeje. U kupe uleće Irina sa flašom. Ponosno je stavlja na sredinu stola. Oto je ljubi. Ratomir ne primećuje ovo i nastavlja kao da se ništa nije desilo.)

RATOMIR(ne obazirući se na Irinu.) : Ja ga pitam kako je, gde je krenuo, a on krene da recituje Rilkea, pa krene da recituje svoje pesme, znaš, ima on neke simbolističke. Ja ga gledam, pomislim da je pijan, pa krenem da okrećem sve na šalu…

(Irina otvara kofer i vadi dve kristalne čaše. Stavlja ih ispred Ota i Ratomira. Tetaralno uzima flašu i sipa piće Ratomiru. Oto posmatra scenu sa velikim osmehom. Ratomir ih ne primećuje.)

RATOMIR : Ja krenem da se šalim, kao da je pijan, a on krene da recituje Gundulića : “O, lijepa, o slatka slobodo”. Ja mu kažem : “Boro, nisi valjda postao sentimentalan, hajde, da zapevamo neku. Rat je, a u ratu moraš da pevaš!“, a meni Borut na to odgovara : “U ratu se gine, ne peva se, Ratomire!”

(Irina mu dodaje čašu. Onda sipa Otu, a sebi uzima flašu. Oto i ona staju sa strane i gledaju u Ratomira. Oto počinje da se smejulji.)

RATOMIR(nastavlja.) : Ja ga onda pitam : “A kako onda svi pevaju u Beču, transporteri puni mladića koji sa pesmom odlaze na front, majke ih sa pesmom ispraćaju sa stanice i bacaju kite cveća po njihovim sjajnim, novim šlemovima. Za bajonetima im maslačak, na usnama osmeh. Reci mi, Borute, rat je, a svi pevaju!” Odgovara meni Borut : “Ne znaju! Niko ne zna! Pevaju jer misle da je vreme da pevaju.” Posle toga Borut ustane i krene da izađe iz kupea, ja ga pitam…

(Irina staje odmah do njega. Oto diže čašu da nazdravi. Ratomir pogleda u svoje vrhove cipela. Irina ga grli.)

RATOMIR(nastavlja, ne obazirući se na Irinu.) : “Kuda si krenuo, Borute?”, a on mi odgovori : “Da umrem, Ratomire, da umrem.”

IRINA(iz sveg glasa) : Živeli!!!

(Oto i ona se kucaju čašama. Irina potegne iz flaše. Zakašlje se. Oto joj priskoči u pomoć. Irinin kašalj se smiri. Ratomir pogleda u Ota.)

RATOMIR : Moj Oto, tako ti je u Nišu. Sve je mrtvo.

(Oto ga gleda. Prilazi mu. Podiže mu čašu.)

OTO : Pusti sad to. Vreme je za predivni zaborav, život u blaženom neznanju, uživanje, hedonizam. Nazovi to kako hoćeš…

(Opet sipa Ratomiru piće.)

RATOMIR : Ne mogu više, Oto!

OTO : Kako ne možeš. Hajde, nisi ništa popio.

(Oto puni čašu, pa je daje Ratomiru. Ratomir je uzima. Oto diže čašu.)

OTO : Ovo piće može da se ispije samo na jedan način.

IRINA : Koji, ljubavi?

OTO : Pravi.

IRINA : Je l misliš ono što ja mislim?

OTO : Uvek, ljubavi!

(Poljube se strasno. Ratomir ih gleda. Nasmeje se.)

OTO(Ratomiru) : Znaš kako treba. NA ISKAP!

(Svi naglo popiju sadržaj čaša. Oto baci čašu na pod koja se razbije u paramparčad. Ratomir se uhvati za uši i jaukne. Irina mu priđe. Oto gleda, nije mu jasno šta se desilo.)

RATOMIR(bolno) : Imam  zujanje u ušima…od fronta, topovi… razbijene bubne opne. Reagujem na svaki prasak.(Ratomir skloni ruke sa ušiju.)  Evo, sad je u redu.

(Irina ostaje da stoji do Ratomira, dok Oto sipa još pića Ratomiru)

OTO : Živeli, ovog puta bez propratnog teksta.

(Oto uzima flašu i sam ispija, dok Irina i Ratomir ostaju kod stola. Ratomir uzima čašu i ispija takođe.)

OTO : Gadni su ti topovi, znam. Gruva sa svih strana, a ti si zarobljen u rovu kao detlić u kavezu.  Dobro je što sam dobio posao u arhivu, a ne mobilizacioni poziv!

IRINA : ’Ajde, Oto, ne trabunjaj. Vidiš da Rati nije dobro.

RATOMIR : Ne, sve je u redu!(Uzima čašu sa stola i ispija.)  Živeli!

OTO(prilazi Ratomiru.) : Jel’ se sećaš, Rato…

IRINA(prekida ga i ustaje.)  : ‘Ajmo opet na palubu! Ne pamtim kada sam poslednji put osetila miris morske pučine.

OTO : Odjednom ni meni nije baš najbolje(uzima flašu. Smeje se.)

IRINA(ironično.) : U poslednje vreme tebi nikad nije dobro! Rato, ’ajmo?

RATOMIR(pokušava da se izvuče.)  : Pa, Otu nije dobro, bilo bi dobro da ostanemo kraj njega! Ima vremena za palubu, a, uostalom,.. (odjednom se pridigne.) Irina, podmornički rat! Nije sigurno da izlaziš na palubu, na otvorenom smo moru.

IRINA(krene ka izlazu; ironično.) : Dobro, kada vam je intimnije ovde u kabini, ostanite slobodno. (izlazi iz kabine i zviždi “Bečki valcer”.)

(Ratomir i Oto ostanu sami u kabini. Oto sedne naspram Ratomira. Gledaju se u tišini.)

OTO : I?

RATOMIR : Šta “i”?

OTO : Sigurno imaš nešto da mi kažeš. Prošle su četiri godine, stari moj.

RATOMIR : I da su prošle trista tri godine, ništa se ne bi promenilo. Ti se uvek šegačiš, ja to prihvatam, a Irina je nemi posmatrač. Sve po starom.(uzme flašu)

Kako je Irina?

OTO : Mogao si sam da je pitaš.

RATOMIR : Pitam tebe.

OTO : Mislim da će ti ona bolje odgovoriti na to pitanje.

(Uzima flašu još jednom. Sipa Ratomiru. Ratomir se uhvati da dohvati čašu. Odjednom, pridrži se za kaput kao da ima nešto u unutrašnjem džepu.)

OTO : Možda bih mogao da pogađam?

RATOMIR : Šta da pogađaš?

OTO : Hm, šta kriješ u nedrima svog starog kaputa?

(Ratomir uzima čašu i ispija još jednom.)

RATOMIR : Kako je Irina? Stvarno?

OTO : Onakva kakvu si je ostavio. U stvari, glupo je da ti ja pripovedam nešto što ona sama može da ti kaže. Paluba je samo vaša, golupčići!

RATOMIR : Ozbiljan sam…

OTO(ironično.) : I ja sam ozbiljan! I to suštinski ozbiljan, kao što vidiš (zagleda se u bocu.) Nek’ ide dođavola i Kairo! Meni se nije ni išlo iz mog prašnjavog arhiva. Bio sam savršen u ulozi “živog mrtvaca”, nisam se često treznio, ali hteo sam da njoj bude bolje, iako smo oboje znali… (zastane) Kako smo vas razorili u prolećnoj ofanzivi, to je za udžbenike.

RATOMIR : Kako ste izgubili Solunski front, to je za priče unucima.

OTO : Neke dobiješ, neke izgubiš, neki odu sami…tvoj primer, prijatelju.

RATOMIR : Srpska vojska ulazi u Beograd.

OTO : Pa šta. Neće ući u Aleksandriju, to znam!

RATOMIR : Ne budite sigurni, gospodine Hichaleru.

OTO : Opa, patriota se budi!

RATOMIR : Kada prekoputa sebe ima arhivskog radnika, sve je moguće.

OTO : Ne znam šta bi bilo moguće da sam te, umesto na voz, otpratio u komandu grada. Mislim da sada ne bismo vodili ovaj razgovor. Pardon, možda i bismo, ali ogrejani vatricom paklenog ognja.

RATOMIR : Nisam te zapamtio ovako…

OTO : Ne pravi se naivan, Ratomire! I sam si rekao da se za trista tri godine ništa ne bi promenilo, zato uživaj u Otu Hichaleru koga neizmerno voliš. Ipak, nisi me video tri godine!

RATOMIR : Kao da te nisam nikada video. Tako se osećam sada.

OTO(uzme gutljaj.) : Znao sam da ću te sresti na brodu, znao sam čim sam kročio na palubu! Znaš kako kažu : “Na putu za pakao svi su jednaki”. Hajde, Ratomire Jež, konačno mi reci ono što me toliko interesuje : otkud ti na putu za pakao? Ako te srpska vlada poslala na njega, onda stvarno nemaš sreće.

(Ratomir krene da uzme flašu Otu, ali on je ne da. Ustane i podigne je u vis, pa sruči ostatak u grlo.)

OTO : Nisi mi odgovorio na pitanje! Kako to da nam se sudbine uvek prepliću? Kako to da te nije pogodio ni jedan metak, a, stari moj? Kako to da ti je “patriotizam” i “ljubav prema zemljici” dozvolila da me vidiš, prijatelju?

RATOMIR(krene da se približava Otu.) : Oto…

OTO(dere se.) : Kako ti je uspelo da me pogledaš u oči, Ratomire, a? Otišao si kao krvožedna životinja, da braniš “svoje” od mene, Ratomire!!! Seti se, noć kad si odlazio, rekao si da bi voleo da me vidiš u rovu nasuprot tebi, da ćemo pričati samo preko nišana, da nećes više ikada progovoriti reč sa Austrijancem, da si ti Nišlija, Srbin!!! (nekako se smiri.) Otišao si bez reči, a sada misliš da može ponovo sve biti kako je bilo ranije.

RATOMIR : Ne mislim! Nkada neće biti kako je bilo ranije. Nikada!!!

OTO : Neće biti, Ratomire, u pravu si. Neće biti, ali se ti i ja zavaravamo da hoće! Pijemo šampanjac, ljubimo se, zdravimo, veselimo, ti me pitaš(imitira ga.) : “A, kako je Irina”.(staje u stav mirno.) Gospodine Dragi moj, javljam se na raport! Irina Oblomovna nije dobro od kad ste nas iznenada napustili! Pošto ste tako dobro vodili računa o njoj, redov Oto Smrdljivac nisam uspeo da Vas adekvatno zameni!!!

RATOMIR : Ti si joj muž.

OTO : A ti? Doduše, nešto te i nismo videli danas…

(Ratomir se iznervirano maši za kaput. U kabinu uleće Irina sa cvetom u ruci, počinje da igra oko stola. Ratomir povuče ruku i smiri se. Oto pogleda Irinu. Nasmeje se.)

IRINA : Dragi moji dečaci, vreme je da uživate u životu.

(Irina uzima flašu i čašu sa stola. Igra sa njima.)

IRINA : Je l se sećaš, moj dragi Rato, kako smo se jurili po Vinervaldu? Ti si uvek bio predvodnik, suviše emotivan, ali inspirativan. Oto je kaskao nazad, a ja sam te pratila.

RATOMIR : A onda bismo otišli u kafanu kod Kubizieka…

OTO (nastavlja) : …da spremamo predstavu. Ti bi punio našeg ”dada” magarca ostacima od jučerašnjih novina…

IRINA (nastavlja) : …i smejao se vestima iz domovine…

RATOMIR : (nastavlja) : ….koje su javljale o blokadama, carinskim ratovima i krizama…

OTO (nastavlja) : …bili smo gladni…

RATOMIR (nastavlja) : …ali smo bili srećni.

(Irina seda za sto. Svo troje se gledaju. Oto uzima flašu i sipa Ratomiru. Ratomir i on se kucaju, Oto sa flašom, a Ratomir sa čašom. Irina gucne malo od Ota. Svi se gledaju.)

IRINA : I šta ćemo sada?

OTO : Vi se ispričajte. Ja odoh na palubu.

RATOMIR : Stani, Oto, sedi sa nama.

OTO : Sigurno imate mnogo toga da kažete jedno drugome.

IRINA : Oto, molim te, vidim da si popio.

OTO : Draga, ja sam uvek pijan. Kada vidiš da sam trezan, onda možeš da konstatuješ da sam prešao u stanje pomućene svesti. Ovako sam u svom prirodnom okruženju.

RATOMIR : Sedi, Oto.

OTO : Nećeš mi ti naređivati, Ratomire. Špijuni mi se ne obraćaju.

RATOMIR : Mislim da bi bilo vreme da se konačno smiriš.

OTO : Mislim da bi bilo vreme da Irina i ti konačno porazgovarate nakon četiri godine.

(Oto otvara vrata kabine i odlazi. Irina i Ratomir ostaju. Irina ga gleda. Odlazi da se presvuče do kabine. Ratomir je gleda. Irina ga pogleda i nasmeje se.)

IRINA : Je l si čuo za Brest-Listovski mir?

(Ratomir klimne glavom)

IRINA : Više nismo drugovi. Šteta. Iako mrzim rat.

RATOMIR : Šteta što ne umiremo zajedno ili šteta što nismo drugovi?

IRINA : Zar se to razlikuje? Šteta što se nismo videli toliko dugo.

RATOMIR : Zašto, Irina? Zar nismo bili srećniji razdvojeni?

(Irina ostaje u tankoj majici ispod koje nema ništa.)

IRINA : Ja nisam. Za tebe ne znam.

(Prilazi Ratomiru koji je gleda. Okači mu ruke oko vrata i kreće da ga mazi po telu.)

IRINA : Od svih gluposti koje možeš da se setiš, Rato, koja ti je najmilija?

(Irina kreće da ga mazi po telu. Prelazi rukom preko njegovog kaputa. Zastaje na sredi. Napravi zaprepašteno lice. Ratomir otvara svoj kaput. Ispod njega je par štapina dinamita sa paklenom napravom koja je vezana za njega. Irina se odmakne.)

RATOMIR : Ne mogu da se setim nijedne, Irina. Ne mogu da se setim ni tebe ni Ota, ni Vinervalda, ni univerziteta. Zaboravio sam i vikende koje smo provodili u krevetu hotela u Drugom becirku, treći sprat, soba 505. Vraćao sam se tamo, ali tebe obično ne bi bilo.

IRINA : Šta radiš na ovom brodu?

RATOMIR : Ni toga ne mogu da se setim. Mogu da se setim samo da moram da ga uništim. Iz nekog razloga. Za nekoga. Zbog nekih interesa. Mislim da su viši. Ali mi je postalo svejedno. Kao što mi je sada svejedno da li si me čekala ili ne?

IRINA : Šta..šta se desilo sa tobom?

RATOMIR : Sa mnom?

IRINA : Gde je onaj nasmejani Ratomir Jež iz poslednjeg reda predavanja o religiji koji je pisao sjajne priče i citirao sjajne filozofe? Gde je čovek koji…koji mi je dao ono što sam tražila…u svima?

(Irina se rasplače. Ratomir je uhvati za ruku, povuče je na stolicu. Uhvati je za kosu i okrene joj glavu prema eksplozivu.)

RATOMIR : Eno ga na frontu! Vidiš kako gamiže, polako, iz rupe, preko bodljikave žice sve do tvoje postelje!!! Vidiš!!! (pokazuje prstom.) Gotovo je, samo još da se odigra poslednji čin : u Beču, na Solunskom frontu ili u Kairu, svejedno je gde. Bežanje ne pomaže. Pobegao sam iz Niša, pa iz Beča, pa iz Beograda, pa iz…izbegavam neminovno, eto šta radim. Sada sam vojnik. I to je sve.

(Oto uleće u kabinu. Nasmejan je.)

OTO : E, ljudi, izgleda da je…

(Ugleda Ratomira koji drži Irininu glavu. Vidi paklenu napravu koja je vezana za Ratomirov pojas. Iz offa se čuje gruvanje topova. Ratomir se okreće ka Otu. Lice mu je osvetljeno kao isledničkom lampom.)

RATOMIR : 23. decembar 1915. godine, negde posle Skadra, Albanija : Tačno pre dve godine. Jutro, ne znam koliko sati. Upravo smo prešli veliki, zaleđen krš. Hladnoća je takva da zamrznute stvari pucaju. Golo drveće je pod mrazem. Sneg je postao nepregledna ledena ploča. Ljudi padaju jedni preko drugih, ne ustaju više. Komadi opreme na sve strane stoje razbacani. Kao i delovi ljudskih tela. Na volovskoj zaprezi, pored mene, leže još dva vojnika iz susednog puka, a iznad nas čitava 4. artiljeriska divizija iz Niša. Moji drugovi, poznanici. Točkovi udaraju o krupno kamenje na putu. Oni jauču. Osovine točkova ne podnose led. Momak pored mene. Zemljak, iz Kazandžiskog sokačeta. Znam mu brata, kazandžija Mita. Išli zajedno u školu. Imitirao je slavuje u proleće. Stenje. Lice mu je uhvatio mrtvački grč. Sa crnih obraza ide jedna suza, pada preko usana na vrat. Mumla, diže ruku ne bi li dozvao nekoga u pomoć. Pomoći nema. Ruka je već crna. Komadići mesa otpadaju. Telo ne pomeram od bolova. Usta ne govore ništa. Ruka stoji u mestu. U vazduhu. Raspada se.

(Ratomirovo lice ostaje osvetljeno. Oto staje u stav mirno. Obasjava ga svetlost.)

OTO : 23. decembar. 1915. godine, Beč, Austro – Ugarska : Tačno pre dve godine. Jutro. Devet sati. Idem ka Ministarstvu, arhiv žrtava. Prolazim Burgteatar. Skrećem u ulicu levo. Hildenštrase. Sa desne strane, Regrutni centar. Dva mladića. Sedamnaest godina. Pubertetski brkovi. Smeju se. Jedan i drugi pevaju “Pesmu mržnje protiv Engleske” Ernsta Lisauera. Uzimaju cedulje na ulazu i odlaze. Niz ulicu, vojna bolnica. Na štakama. Dvojica. Sedamnaest godina. Krvavi zavoj. Raspada se. Ispred Ministarstva Rata. Moj prijatelj Mihael. Kapetanska uniforma. Zavija cigaretu. Priča o veličanstvenoj pobedi. Cigareta se raspada u ruci. Ulazim u Ministarstvo. Vlaga u arhivu. Zid se raspada.

(Obojica staju u stav mirno. Islednička svetlost im obasjava lice. Iz offa, ratnički bubnjevi. Kabina se zamrači. Islednička svetlost se promeni u svetlost reflektora koji obasjava zvezde na sceni. Ratomir pucne prstima. Oto se nasmeje, pokloni se Ratomiru. Ratomir se pokloni Otu.)

OTO : Jedan je čovek.

(RAtomir raširi ruke i okrene se publici. Ratnički bubnjevi, bat čizama i pleh muzika – kao pratnja.)

RATOMIR       

“Jedan je čovek zakoračio

 Jedan je čovek prekoračio

 Jedan je čovek iskoračio

 Noseći džakove soli.

OTO(nastavlja, tancujući) :

Jedan je čovek sasuo u sebe

tablu “Aspirina”

Zatim čašu vodke

odsuvši curkom.

(Ratomir pohita do stola, digne čašu u vis.)

RATOMIR(krene da nazdravi.) :

 Za mrtve!

(Nategne čašu u kojoj nema ničega. Zapanji se povodom tog otkrića. Pogleda čašu, pa udari njome o sto.)

OTO :

Jedna je žena zaplakala

kao što plaču sve žene     

              Ponosno sa odstojanjem

              Dok je svom sinu ime “Borac” davala

(Ratomir priđe Otu.)

RATOMIR :

Po svom bratu koji je

              Promolio glavu iz rova.

OTO :

Jedan se čovek pomolio

RATOMIR :

Jedan je čovek spavao bez snova

OTO :

Jedno je zvono zazvonilo

RATOMIR :

Jedan je dečak po zgarištu preturao

OBOJICA :

Tražeći knjigu poezije

(Obojica se grohotom nasmeju. Zamene mesta)

 RATOMIR :

Tri su mladića

              U uniformama sa crnim oznakama

              Šunjajući se vešto

              iščupala dečaku srce.                

              I pojela ga

              pričajući na tuđem jeziku nešto

 OTO :

              Ili je to bilo desno oko

              Ili uvo ili bilo šta

 OBOJICA :

Što se pojesti moglo!

(Ratomir se uhvati za glavu)

 RATOMIR :

Ne sećam se dobro

              to je bila blatna seoska noć

              u koju se dan ne usuđuje da kroči

              ni svojom svetlošću ni svojom

OBOJICA :

Toplinom!

 

RATOMIR :

               A mislio sam da se svega dobro sećam

(Krenu jedan prema drugom sa raširenim rukama.)

OTO :

Kada je jedna žena

              nežno levom rukom

              Ugasila svetlo lampe s  abažurom

              i bešumnim glasom rekla

              “Laku noć” i “Tišina tamo”

(Idu jedan do drugog korak po korak.)

RATOMIR :

Jedan je čovek uzdahnuo

OTO :

Jedan je čovek izdahnuo

RATOMIR :

Jedan je čovek predahnuo

(Na korak jedan od drugoga, kreću da se zagrle. Stanu da uzmu čaš u flašu sa stola.)

OBOJICA :

Sipajući pivo u čašu

(Oto baci flašu, Ratomir čašu. Zagrle se i bratski izljube, čestitajući jedan drugom pobedu.)     

RATOMIR(drži mu ruku na ramenu)  : Čestitam ti!

GLAS SA RAZGLASA : PAŽNJA! PAŽNJA! VAŽNE VESTI NA NEMAČKOM, FRANCUSKOM  ENGLESKOM I RUSKOM SE ČITAJU U SALONU! MOLIMO SIĐITE!!!

(Kabina se vraća u pređašnje stanje. Iz offa se čuje žamor gomile na nekoliko evropskih jezika. Oto se trgne i krene prema vratima. Ratomir krene za njim.)

OTO : Je l’ si dobro?

(Iz offa gruvaju topovi.)

RATOMIR (Otu) : Čuju se topovi. Šta se dešava?

(Irina se vrati do svog kofera. Oto je gleda izbezumljeno. Ratomir krene da sedne. Topovi se ponovo čuju.)

OTO(besno) : Napolju sam sreo raj, a ovde me dočekao  pakao.

IRINA (gađa ga crnim prekrivačem.) : Umukni! Šta ti znaš?

OTO : Znam da će naš prijatelj diverzant da nam priredi jedan praznični prasak ovde.

IRINA : Ako nas pre ne ubije nemačka mornarica! Tvoji, Oto! (zamisli se) U stvari, i moji su – ovde sam ušla sa austrijskim pasošem!

(Čuje se jaka detonacija.)

RATOMIR(mirno) : Proći će brzo! To su dve tri – detonacije! Ovo nije ni teretni ni vojni brod!  Gađaju samo vojne i teretne. Ovaj naš će nestati sam od sebe. Samo će ga progutati tmina.

OTO : Hvala na konačnom odgovoru, nekako sam i pretpostavio.

RATOMIR : Ne znam. Samo su mi rekli koji je brod i dali kartu.

OTO : Oduvek sam znao da ćeš me ti ispratiti u Pakao, prijatelju.

(Oto uzima flašu sa poda i daje je Ratomiru koji uzme veliki gutljaj. Vraća Otu koji je završi.

(Prekine ga još jedna eksplozija. Iz offa se čuje vrištanje i nemirni žagor. Irina pogleda Ratomira besno.) 

IRINA : Zaveži! Ti si kriv, ti!!! Ti si nam doneo nesreću. Sve je bilo savršeno dok nismo naišli na tebe. (gleda ga raskolačenim očima. Ratomir stoji. Gleda je.)  Proklet da si, da nije bilo takvih kao što si ti, rata ne bi ni bilo! Izvređao si nas ono veče, rekao da si Srbin i patriota i da ne možeš protiv svoga naroda. Uzeo si kofer i izašao. Bez i jedne reči. (Oto opet pokušava da joj priđe, ali ga gura.)Pokupio si se i otišao u taj tvoj voz za grad čije ime ni ne mogu da izgovorim. Tamo si sreo Boruta, ubijao po frontovima, a sada si terorista!!! Sada ćeš da pobiješ one koji te vole! Svinjo!

RATOMIR(mirnim glasom.) : Grad čije ime ne možeš da izgovoriš je bio pod opsadom. 1915. godina. Morao sam da ga branim, kao što bi i ti branila Vinervald ili Čukutku! Video sam kako momcima od devetnaest godina utrobe lete po savršeno sunčanom nebu! Dok brane svoj grad, pevaju o pobedi, umiru kao psi. I tako to.

IRINA(počne da plače; histerično hoda po sobi.) : Neeee!!!! A neee!!!

RATOMIR(razočarano.)  : Sve je bilo opsena, obična iluzija! Zato je i nestalo.

IRINA : Neeee!!! Umrećemo, svi ćemo umreti, neeeee!!!!

(Oto pokušava da je smiri. Irina ga ljutito pogleda.)

IRINA(udara ga pesnicama po grudima.)  : Ućuti, kukavice! Oduvek si bio plašljivac, to znam. Spreči ga, sprečiii!!!

OTO : Čemu sve to?

IRINA : Onda ću ja da ga sprečim! Ja ću!!!

 

(Irina istrčava napolje. Ratomir otkopčava kaput i uzima detonator. Stavlja revolver na sto. Oto ga gleda. Okrene se ka vratima.)

OTO(govori Irini.)  : Stići ćemo, Irina, stići ćemo u Kairo na Božić, sigurno. Ništa nam neće pokvariti ovaj odmor.

RATOMIR : Treba joj jedno desetak minuta, dok je obezbeđenje i brodski oficir shvati ozbiljno i dok provale ovde.

OTO : Niko te neće pipnuti, stari moj. Ne dam svog prijatelja.

RATOMIR : E, pa zato ti dajem priliku da postaneš heroj, Oto. Spasi hiljade i hiljade austro-ugarskih izbeglica koji beže u Afriku prd kapitulacijom. Spasi žene koje strahuju da će ih hiljade i hiljade pasa rata poput mene silovati i ostaviti pored puta da umru. Budi jednom heroj, a ne smrdljivi “dadaista”.

OTO (smeje se): Već sam heroj četiri godine. Otišao si. Ne znaš kako je bilo. Sve je bilo protiv nas!!! Živeli smo u emigraciji naše mansarde, Ratomire. Svi su otišli. Preko noći, svet je poludelo, od patriotskih beseda do bljuvanja mržnje. Novine su pisale o pobedama, “prljavim Rusima” i “zadriglim Srbima”, ”južnjacima”. Prijatelji su nas “prijateljski” prekoravali zbog defetizma i neučestvovanja u “pravednoj borbi”. Ovaj mekušac ovde (pokaže na sebe) je samo klimao glavom, tri godine je klimao glavom i smeškao se. Dobio je, zbog bruha, posao u arhivu Ministarstva. Uvlačio se perfidno ministrima i intelektualnim dušebrižnicima, da mu neko ne bi slučajno zamerio.

(Ratomir se nasmeje. Oto se nasmeje isto. Priđe revolveru.)

OTO(besno) : A  ona je pristala na to. Veliki revolucionar, čelična žena koja se odrekla svega zbog ideje! Zbog radničke klase i jednakosti među ljudima! Svoje mame, braće, sestara i dragog “tatice”, koji je, i pored ideoloških razmimoilaženja, redovno slao pare do ove godine. Do Revolucije i kraja ruske buržoaske ideje.  Od aristokratskih staraca je ostao samo pepeo.

RATOMIR : Uzmi i pucaj! Skrati govore.

OTO : Znam. Znao sam oduvek. Popodneva u Vinervaldu, vaše šetnje dok sam ja u ateljeu, ručkovi u “Štrandu”, moja putovanja u Švajcarsku kod Rolanda koga Irina nikako nije volela, pa sam išao sam, uveren da mi je ženica u dobrim rukama mog najboljeg prijatelja. (Oto priđe Ratomiru na prstima; počne da mu šapuće na uvo.)  I, koliko je stvarno dobra!? Meni nikad nije do kraja pokazala. Tebi sigurno jeste, kada si je ljubio po grudima, pipao tamo gde ja nisam smeo. Dok si je uzimao, uzvikivala je tvoje ime i klela se da će ti ispuniti svaku želju! Dok su njene noge bile oko tvoje glave, koje su joj reči bile na usnama? Dok ste bili u MOM krevetu!

RATOMIR : Detonacija će uskoro. Ako ti nećeš, moraću ja!

(Ratomir uzima upaljač u svoje ruke. Vadi i drugi revolver koji uperi u Ota.)

OTO : Zašto, lepi moj? Zašto?

RATOMIR : Ne znam. Zaboravio sam. Prosto sam..zaboravio.

OTO : Zašto u mom krevetu?

RATOMIR : U krevetu sobe 505, lepi moj. 505.

OTO : Je l’ se sećaš Vinervalda, a? (Oto vadi maramicu iz džepa i stavlja je preko ruke, kao da je kelner)  Oh, vesela gospodo, šta vas dovodi u naš restoran, “Vinervaldsku zvezdu”, ovog sunčanog prolećnog popodneva?

RATOMIR : Revolver.

OTO(karikirano.) : Ah, pa, naravno! Revolver! Cenim, velika porcija!

RATOMIR : Dve.

OTO : Dobro! Nešto za piće, da vas još više razgali?

(Irina i Ratomir se pogledaju.)

RATOMIR : Vino! Insbruško! Ali sve smo popili, a i mislim da se zatvara uskoro.

OTO : Ah, ah! Ne, ne! Za gospodu nabolje prijatelje uvek radimo!

RATOMIR : Do skorog viđenja, prijatelju!

(Ratomir pristiska upaljač. Oto skače po pištolj. Ratomir vadi svoj. Razmenjuju pucnjeve. Ratomir pušta upaljač, ali se dinamit ne aktivira. Iz offa se čuje jak prasak vatrometa. Vrata se otvaraju. Uleće Irina koja je presrećna.)

IRINA : Dečaci moji, stjuart me zaustavio. Rekao mi je…rekao mi je..rat je gotov!

(Irina pogleda Ota i Ratomira koji leže jedan preko drugoga. Njen osmeh se pretvara u grč strave. Irina ih gleda nemo.)

Z A V E S A

Nije mi nešto...Super je! (+14 rejting, 14ocena)
Loading...