Iskreno, osećam se veoma dobro. Gotovo nestvarno. Gotovo neverovatno pozitivno ušuškan u sopstveni pozitivizam. Sopstveni uspeh. Soptstvenu istrajnosti u lošim stvarima koja je, sudbinski, dovela do dobrih. Boljih, Pozitivnih promena. Konačnog ostvaranje, i dalje delimičnog, sna. Pozitive u svakom pogledu. 

No pitam se, manje-više, svakodnevno da li sam i kako to zaslužio. Na koji način mi je ovaj, recimo tako, astralni dobar period došao. I kako mu mogu verovati. Jer, i dalje, ima dosta negativnih poteza, a oni su, naravno, isključivo sa moje strane. Previše izgubljenog vremena. Užasne i besmislene prokrestinacije. Do nivoa odurnosti. Do nivoa da ceo dan potrošim na gluposti, na čistio i apsolutno gubljenje vremena i novca da bih se, na kraju dana, osećao loše i izgubljeno umesto srećno i zadovoljno. Da bih bio umoran od proždiranja vremena a ne od rada koje je potrošilo vreme.

Pitam se i razmišljam o disciplini. Vojničkoj. I dobrom rasporedu. A iz jednog i iz drugog proizilazi efikasnost. A to mi je sada neophodno kako ne bih propustio šanse koje su mi se ukazale. Te šanse mi znače više nego podstrek. Ili sreća. One znače  mogućnost bavljenja onim što želim i volim. Da preživim od toga. I opštu ideju uspeha. 

Sreća je tu. Opipljiva. Stvarna. U svoj svojoj punoći. Ostalo zavisi od mene pošto je sreća, kao i čovek, lako kvarljiva roba. 

Spremao se da izađe iz stana kada se zagledao u ogledalo na suprotnom zidu od ulaznih vrata. Ogledalo je, delimično, pokrivala tek okićena jelka u saksiji. Jelka nije bila lepa, više je podsećala na umirujuću biljku sa više uvenulih no živih iglica, ali ukrasi kao i ljubav prema biljki pošto je to jedini razlog zašto bi je neko držao u stanu u tom stanju činili su je centrom prostora. Pogledao se još jednom pre izlaska i nasmejao. Osmeh nije imao nikakve veze sa odećom, izgledom, novogodišnjim praznicima ili jelkom. Bio je jednostavno i iskreno srećan. Srećan zbog nepoznatih razloga. Srećan zbog želje da konačno bude srećan. I uspeo je u tome. Okrenuo se, zatvorio vrata i okrenuo ključ u bravi tri puta. Jelka je ostala na istom mestu. Čekaće i kada se vrati. Dok je silazio niz stepenice trubački ad hoc orkestar svirao je estradne klasike opijen novogodišnjom mogućnošću zarade. 

Nije mi nešto...Super je! (+7 rejting, 7ocena)
Loading...