Imam ga uvek. Čvrsto, nepokolebljivo. Obično osiono i samo meni važno. Volim da imam mišljenje – odvaja me od beskičmenjaka spremnih da budu dobri i pogodni svima, primamljivi za manipulaciju i željni rekognicije gde god osvanuli. Kada izbacim mišljenje ono stoji monolitno. Gotovo kao planinski venac. Skroz kičasto opremljeno, velikim rečima okićeno mišljenje koje se ne menja ni po koju cenu. Ni po cenu apsolutnog besmisla, ni po cemu tragičke greške, ni po cenu da ispadnem budala. Moje mišljenje je monolitno. Bez povlačenje. Bez i jednog koraka nazad. A i napred kada malo bolje razmislim pošto mišljenje stoji i ne pomera se makar ostalo jedini, besmisleni, dokaz da sam ikada i o čemu aktivno mislio, razmišljao i definisao ga onako kako samo mislio. I kada odem sa ovog sveta moje mišljenje ostaje – da li će to nekoga zanimati ili ne, da li će se neko sećati šta sam bulazio držeči ga se kao pijanica za prvu banderu ili da li će moja ličnosti uspeti da ostane toliko upamćena kako bi njeno mišljenje bilo validno zapamtiti ne znam! A i da budem iskren ne zanima me! Ja svoje ime (a mišljenje pogotovo) nisam našao na ulici i niko mi ga ne može spočitati ili zabraniti da iznesem. Štaviše, uvek ga iznosim ponosno i glasno, i to, pošto imam mišljenje, najčešće onda kada niko drugi ne sme. Moje mišljenje je moj štit, oružje i glavna pobednička taktika. Kada je upotrebim, kada se oglasim, niko mi ne može ništa. Jednostavno je, zar ne? Kada imaš mišljenje. 

Šef ga je slušao dok je govorio. Uhvatio je ritam izlaganja i taman spremio da poentira kada je šef izavadio mobilni telefon iz džepa. On je strasno iznosio argumente, objašnjavao zašto je u pravu i kako je njegovo mišljenje racionalno i realno sagledana situacija iz svih uglova poslovne logike. Šef ga nije ni pogledo. Odgovarao je na poruku smejuljeći se na uglu usana jasno pokazujući koliko ga situacija uopšte ne interesuje. Sačekao je da iznese njegovo mišljenje i nejahno okrenuo glavu ka zidu ne gledajući ga u oči. Ponovio je svoje želje. On je nastavio da objašnjava sve više i više unoseći se u racio svake izrečene reči, svakog argumenta postavljenog u sistem do koga mu je toliko stalo. Da je drugačije ne bi ulagao ovoliko truda da obrazloži jednu toliko ličnu stvar kao što je mišljenje. Šef iznenada ustade, okrene se ka njemu i reče : “Stigla mi je kolenica u supi!”. Nasmejao se konačno pokazavši koliko mu nije stalo do njega i izašao napollje. Ostao je sam u kancelariji. Hrabar, nepokolebljiv, ponosan. Čovek s mišljenjem. 

Nije mi nešto...Super je! (+18 rejting, 18ocena)
Loading...