Sloboda se osećala svakim tonom. Kada je krenula osnovna klavirska linija praćena gitarom mislio sam da je “american glory” priča o meni, sada, ovde, a ne još jedna bajka o severnoameričkoj radničkoj klasi spakovana u okvire “Romea i Julije” razumljivog svakom mašincu ili zidaru. Tada, dok još ništa nisam znao o ljubavnom životu, ali i o srećnim životnim okolnostima, grub i hrapav glas potrošenog, ali i dalje jakog čoveka koji želi, peva, i ište ljubav izgledao mi je kao zvezda vodilja. 

Iznova i iznova slušao sam istu pesmu. Svaki dan učio po jedan novi red tekst zamišljajući sebe pred njegovim dilemama ohrabren njegovom snagom i energijom. Osećao sam kako mi svaki deo tela treperi od uzbuđenja vibrirajuće energije. Životne, ljubavne, nazivao sam je raznim imenima ne znajući tačno šta osećam i na koji način bi takva ljubav mogla doći ispred mene i kolika bi trebalo biti njena snaga da je prigrlim tako jako i nedvosmisleno kao on. Slušajući sve više i više, sve duže i duže, shvatio sam da me ništa drugo sem njega ne može pokrenuti u takvom smislu. Plutajuća maštanja i idealna ljubav, ona zbog koje ostavljaš sve i odlaziš daleko “on the last chance power drive”.  Nisam baš najbolje razumeo taj “last chance” , zar me tek ne čekaju prave i velike stvari u životu? “Nema veze, ne razumeš smisao jezika”, pomislio sam nekoliko puta ne ulazeći dublje u značenje. A i on je dosta stariji od mene. Previše stariji. 

Sa nadom i verom u ljubav i pravu energiju koja dolazi s njom pojačavao sam glasno, toliko glasno da više nisam mogao ni čuti sebe kako maštam. Niti sabrati svoje misli. Nisam to ni želeo. Samo sam čekao da dođe, jako, neodbranjivo, i samo me udari. Toliko da kažem, u jednom dahu, neponovljivo : “Oh honey, tramps like us! Baby we were born to run. ” Nisam klošar, nisam američki radnik već dobrostojeći intelektualac. Ali tramp predstavlja nešto drugo.  Tramp je beg od uštogljenosti očekivanog, od života koji živiš svaki dan. Tramps smo bili svi koji smo verovali da pesma može izmaštani život pretočiti u realnost. A taj život je zasnovan na istrajnosti. I ljubavi. 

Signal radio programa je prekinuo ulazak u tunel. A s njim i svu patetiku pevanja uz glasno pojačanu “Born to run” koju je danas prvi put čuo od leta 1999. kada je besomučno slušao sa bugarske Best off kompilacije Brusa Springstina kupljene ispred Studentskog kulturnog centra. Sada je 2019. Davno više nije student. A nenemerno dat gas od koga je automobil bukvalno poleteo zamalo je rezultirao gadnim udarcem u kombi restorana “Kod Jage i Gice”. Život nije dao lirsku ljubavnu priču iz pesme Brusa Springstina. Već samo podsećanje da je zima, hladno je, a benzinski motor ima slabiju startnost, ali dužu prodornost od dizela. 

Nije mi nešto...Super je! (+8 rejting, 8ocena)
Loading...