Sreo sam ga. Jednom. Gledali smo se oči u oči. On i ja. Ogromna, zelena, drevna životinja. Prerasli potomak guštera sa karakterom dinosaurusa. Gledali smo se nemo. Ni jedan ni drugi nismo želeli da se pomerimo. On se mene sigurno nije plašio. Ja njega jesam. On je sigurno gledao način kako da me pojede u jednom koraku. Ja kako da ostanem živ. Ili bar sa svim udovima. Ili bar žrtvujući jedan, ne toliko bitan. Gledali smo se i nismo se pomerali. I tako neko vreme. Onim svojim uvek poluzatvorenim očima osmatrao je svaki moj pokret. Svaki pokušaj da se nekako izvučem iz bezizlazne situacije. Da se nekako oslobodim straha i pobegnem u trenutku. Nisam uspevao. A njemu se nije žurilo. Očigledno. I tako smo se gledali. Neko duže vreme. Neko beskonačno vreme. Shvatio sam, u jednom trenutku, da nemam kuda i da moram nešto da uradim. Aposlutno glupo. I naprekidno stajanje može imati smisla. Napravio sam prvi korak. I on je krenuo. Brzo sam krenuo još jednom. I skočio je. 

Kao i svakom jeftinom snu probudio sam se obliven znojem. Još uvek je bio mrak. Okrenuo sam se levo i desno tražeći krokodila oko sebe. Nije ga bilo. Razmišljao sam da li da se vratim da spavam. Dok su mi se zatvarali kapcim mislio sam kako život može biti komplikovan a kako snovi mogu biti prostačko jednostavni.  

Nije mi nešto...Super je! (+15 rejting, 15ocena)
Loading...